Žensko sam i imam 22 godine. Kako sam kao mala često prisustvovala svađama svojih roditelja, skroz sam se povukla u sebe. Grubo rečeno, pričala sam sama sa sobom. Zatvorila bih se u svoja četri zida i prepričavala si događaje i jadala se o problemima. Nakon što sam napokon, nakon toliko dugo vremen (skoro 10 g.) prestala pričati sama sa sobom, (ma da si ja i dalje u glavi slažem scenarije i prepričavam događaje ali ne više na glas) pojavio mi se taj problem da se u nekim situacijama ne mogu kontrolirati jer me i najmanja sitnica razljuti. U sekundi se iz osjećaja sreće u meni probudi osjećaj nemira i ljutnje. Žari me u licu, tresem dlanovima i stopalima, napeta sam. Što je najgore od toga svega, to sve prerasta u agresivnost. Čupam se za kosu, udaram rukama o glavu, grebem se noktima po licu i vratu. Čak zna doći do toga da svog dečka usred "divljanja" udarim. Jednom sam ga udarila toliko jako posred rebra da je na trenutak ostao bez zraka jer me škakljao. Naravno, kasnije mi je žao da sam se tako ponašala i sama se sebi čudim da sam se oko sitnice toliko naživcirala ali u takvim situacinama ja ne mogu stati. Što mislite, mogu li tu situacija nekako sama rješiti ili da probam potražiti stručnu pomoć?