Moji trudovi javljaju se svakih pet minuta, nisu jako bolni, između njih sam euforična.
Pogled mi odluta
na vlastite noge, koža na njima je malo suha, tražim mlijeko za tijelo i mažem
si noge. Utrobe žena oko mene uglavnom se već rastvaraju od bolova tako da one
i ne primjećuju moj sebeljubivi čin. No sestra, koja je u tom trenutku ušla,
nije mogla suzdržati smijeh i čuđenje.
„Ova maže noge! I sluša
muziku! A gle ovoj do nje čarapa! Takve još nisam vidjela. Ovdje je danas luda
kuća!“
Prilazi mom krevetu i očitava moj CTG.
„Pa vi imate trudove, i
to prilično jake! Zar vas ne boli?“
„Pa ne baš! Izdržljivo
je.“
Nekoliko žena, koje su
još uvijek u stanju slušati, u nevjerici me i sa zavišću gledaju. Kad je sestra
izašla, korpulentna gospođa, koja već jako dugo zapomaže i preklinje da joj
daju epiduralnu, želi komunicirati sa mnom.
„Pa kak’ to da vas ne
boli? Gle kak’ ste sitnička, mršava! A ja, ovak’ jaka, ja umirem! E, ja nemrem
više to izdržati! A pizde mi ne daju epiduralnu!“
„A zašto vam ne daju?“
„Pa kak’ da ja znam,
idioti bezobrazni! Kurve jedne
doktorske! Kaj misle da ja lažem da me boli?! Pička im materina! O, Isuse Bože,
ja nemrem više…“
U međuvremenu je ušla
sestra.
„Molim vas, dajte mi
epiduiralnu. Ne mogu više! Molim vas! Molim vas!“
„Gospođo, nemamo
katetera. Smirite se i prestanite urlikati. Zar mislite da druge žene ovdje ne
boli? Da ste jedini? Dajemo epiduralnu samo ako je indicirana, a u vašem
slučaju nije.“
„Ali mene boli!!! Zar to
nije dovoljno! Molim vas, molim vas! I vi ste žena! Jeste li vi rodili?“
Sestra se potpuno mirno
okreće od nje i opet prilazi meni.
„A što je s vama. Još vas
ne boli?“
„Pa ne strašno. Trudovi
su sada svake tri minute, ali nisu jako bolni.“
„Da, ako nisu bolni, onda
se i ne otvarate. Vjerojatno će vas na carski. Vidjet ćemo kada dođe doktor. Pa
vi niste ni klistirani! Idemo, za mnom!“
Golema, volovska šprica u sestrinim rukama vidljivo me prenerazila.
„Ha, gle ovu, boji se
klistiranja, a došla je roditi! Pa ovo vam nije ništa u usporedbi s onim što vas
čeka!“
