Prvo je izvirila glavica, onda tilo i odma san vidija da će mi i ćer Riva imat oči na mater, baš ka i sinovi.
Bija san u prvome redu tribina, s najboljin pogledon. Nisan Papučicu drža za ruku i tješija je, nego san sta točno isprid nje. Malo san i smeta doktoru Miškoviću, koji me jedanput čak nervozno turnija. Razmišlja san ovako: kad san već doša vidit kako porođaj izgleda, oću vidit direktan prijenos!
A onda je ona izašla vanka, lipa moja ćerkica, u ime oca i matere i bolnice Sveti Duh – amen! Pukni puško, rodilo se žensko i to posli tri sina!
Roko, Franko i Vito rodili su se, a da to nisan vidija. Moran priznat, nije me nešto specijalno ni palilo da vidin krv, znoj, suze i pupčanu vrpcu. Svaki put bi lipo doša na gotovo, kad bi sinčić već bija opran i uredan. A ono kad bi prvi put uzima svoje sinove u ruke, to su mi bili najsritniji trenuci u životu, osjeća san se ka da me ciloga trese struja od sriće.
Novorođeni sinovi su, međutim, reagirali svaki na svoj način. Najstariji Roko je plaka tuta forca, najmlađi Vito se samo smija, a najbolji je ipak bija srednji sin Franko. Donila mi ga je osobno Papučica pokazat, blida i izmučena, u onu bolničku veštu, pa nježno prošaptala: „Vidi ga kako nan je lip!“.
A meni se baš učinija grub, nekako zgužvane face i bezub, sa samo jednin smišnin čuperkon na glavi i još je stalno plaka. Naravno, tada nisan ni moga slutit kako će posli postat plavokosi i plavooki lipotan, baš na mamu.
„Kakav je, takav je, moj je!“, promislija san i uzeja ga u ruke i odma mi je bija draži i momentalno su me uvatili oni trnci od sriće. Ali, onda je mali za momenat presta plakat, mudro me pogleda i – izriga se po meni. To je ostala obiteljska legenda: kad je Franko vidija ko mu je ćaća, odma se izriga.
